„Здравствене установе имају обавезу да забележе повреде настале услед насиља у породици. Ова обавеза произилази из Посебног протокола Министарства здравља, јер је медицинска документација о насиљу доказ да је до насиља дошло и од пресудног је значаја приликом доношења одлука о даљим мерама заштите жртава, али и казненим мерама према починиоцима,” закључено је на састанку представника и представница домова здравља, болница, завода за јавно здравље и локалних самоуправа средњебанатског округа који је одржан у Зрењанину. Данашњи састанак део је кампање за подизање свести запослених у здравству у вези са њиховом улогом у спречавању насиља према женама у породици и у партнерским односима коју спроводи Покрајински секретаријат за здравство, социјалну политику и демографију у сарадњи са Покрајинским заштитником грађана – омбудсманом.
Насиљем у породици и у партнерским односима погођени су сви који са његовим жртвама или починиоцима долазе у контакт. Зато се оно мора посматрати као питање јавног здравља, а не као лични проблем појединки и појединаца који су претрпели насиље. Војводина већ више од једне деценије ради на успостављању ефикаснијег, свеобухватног модела сузбијања и спречавања насиља у породици, нарочито према женама као његовим најчешћим непосредним жртвама. Упркос томе, о овој појави се у надлежним институцијама не води систематизована и усаглашена евиденција. Због тога се размере ове појаве званично углавном процењују на основу непотпуних података. Међутим, чак и такви подаци забрињавају: процењује се да је број забележених случајева тек врх леденог брега. У неким срединама упућени тврде да је број случајева насиља у породици, као и његових жртава и до двадесет-тридесет пута већи од броја званично забележених случајева. Док год евиденција насиља у породици буде поимана као спорадична дужност, а не законска обавеза, нарочито у здравству, о овој појави неће постојати подаци који би доказали њену распрострањеност и последице, нити ће је друштво сматрати својим приоритетом.
Покрајински секретаријат за здравство, социјалну политику и демографију је анкетом спроведеном 2013. године утврдио да су запослени у здравству углавном упознати са Посебним протоколом Министарства здравља о поступању у случајевима насиља према женама. Иако је петина запослених прошла обуку о његовој примени, подаци из анкете указују на то да свега три одсто здравствених радника у Војводини насиље према женама у породици и у партнерским односима евидентира на прописани начин. Због тога ће у наредном периоду бити организоване различите активности у овом сектору, рекла је начелница у секретаријату за здравство Биљана Делић, представљајући Програм за заштиту жена од насиља у породици и у партнерским односима у АП Војводини за период од 2015. до 2020. године. Овај Програм би већ ове године у здравственим установама требало да обезбеди и доследно евидентирање случајева насиља у породици и према женама.
„Пружање помоћи жртвама насиља је дужност сваког од нас, а у здравству је то обавеза, једнако као и указивање на последице насиља и рад на његовом сузбијању и превенцији,” истакао је директор Дома здравља у Инђији прим. др Васа Петровић говорећи о искуствима ове установе у вези са поступањем у случајевима насиља према женама и његовим евидентирањем у здравствене картоне. Предуслов да би се жене оснажиле да насиље пријаве је њихова едукација о сопственим правима и механизмима заштите, а у чему би здравство могло да има пресудну улогу. Доктор Петровић сматра да би жене које се лекарима обрате због породичног или партнерског насиља требало сматрати хитним случајевима због великог ризика од насиља по здравље и безбедност жртава. Тиме би се уједно насилницима и широј заједници послала порука да се оно неће толерисати, а жртве охрабриле да затраже помоћ и да га пријављују надлежнима.
Заменица покрајинског заштитника грађана – омбудсмана за равноправност полова Даница Тодоров осврнула се на десетогодишње искуство институције у поступању по притужбама жена у вези са насиљем у породици. Омбудсман координира покрајинском мрежом ”Живот без насиља”, чији су део и здравствене установе у Војводини. Пракса је показала да запослени у здравству имају важну улогу у информисању жртава о томе како да насиље препознају и затраже заштиту, као и у документовању не само здравствених последица насиља, него и чињенице да се оно догодило. Ово је изузетно важно у даљим поступцима, нарочито у случају покушаја негирања да је до насиља уопште дошло. Несистематично евидентирање случајева насиља, неусаглашено поступање институција, занемаривање мера заштите и благе казне највећи су проблеми у борби против насиља према женама. Потенцијално пресудну улогу здравства у систему надлежних институција нагласила је у свом излагању и сарадница Андријана Човић, која је говорила о конкретним притужбама због насиља према женама у породици и у партнерским односима по којима је институција Омбудсмана поступала.
По речима представнице саветовалишта за младе у Дому здравља у Зрењанину, овај град такође може да послужи као добар пример успостављања међуинситуционалне сарадње у борби против насиља у породици на локалном нивоу. Надлежни у Зрењанину примењују споразум о поступању у случајевима насиља у породици и његовој превенцији, а који су, поред здравствених и социјалних установа, полиције и тужилаштва, потписале и образовне установе и поједини медији. Уз то, зрењанински дом здравља и болница веома су активни у раду покрајинске мреже институција „Живот без насиља”. Локална самоуправа Општине Сечањ је након обуке Покрајинског секретаријата за привреду, запошљавање и равноправност полова и Аутономног женског центра о сузбијању и превенцији насиља према женама у породици и у парнтерским односима такође предузела кораке у овом правцу. У општини данас функционише координациони тим за насиље који заједнички решава случајеве насиља у породици, а чине га представници и представнице надлежних установа и органа управе.
Констатујући да је данашње друштво веома толерантно према насиљу сваке врсте, учесници дискусије изнели су своје виђење улоге здравства у систему заштите од насиља у породици. Од свих надлежних, запослени у здравству најчешће су у прилици да о томе посведоче и укажу на стварне размере ове врсте насиља, углавном друштвено прихваћеног и оправдаваног. Закључено је да ће насиље према женама у породици и у партнерским односима бити сматрано споредним питањем док год се образовањем и информисањем у јавности не изгради свест о томе да је последица толерисања насиља његово бујање и стварање окружења несигурности за жртве.
