У Републици Србији, према подацима из 2013. године, функционише 48 државних домова за старије особе, а поред регистрованих приватних домова, функционишу и „илегални“ домови чији тачан број и расположиви капацитети нису познати.
Обилазећи домове за старија лица који су основани од стране физичких лица, а који су регистровани код надлежног органа АП Војводине, Покрајински заштитник грађана – омбудсман је утврдио да се људска права старијих системски крше по више основа. Њихова права често угрожавају и сами сродници јер их неретко смештају противно њиховој вољи, што указује и на могућност случајева присилног смештаја, уз поступак пријема у домове који је потпуно неуједначен, нетранспарентан, и ван контроле и надзора.
У каквим условима старија лица неретко бораве показују и сазнања Покрајинског заштитника грађана – омбудсмана на основу посета у оквиру Националног превентивног механизма (НПМ). Наиме, старија лица су често смештена у неодговарајуће објекте, на спратовима (најчешће приватних кућа) иако су тешко покретни без адекватних помагала, а излазак из објекта своди се на боравак на небезбедним терасама или полуотвореним просторима. Домови су често ограђени високим оградама, готово увек закључани, без адекватног дворишног простора и простора за слободне активности, те су корисници услуга дословно лишени слободе.
Центри за социјални рад често нису упознати са постојањем и расположивим капацитетима приватних домова за старије. По правилу, чак и када у државним домовима за старије нема расположивих капацитета центри за социјални рад кориснике не упућују у регистроване домове који испуњавају све законом предвиђене услове, и на тај начин стављају приватне домове у неравноправни положај. Са друге стране, долази до великих злоупотреба, јер постоје случајеви у којима су запослени у центрима за социјални рад истовремено и власници нерегистрованог приватног дома за старија лица, те се налазе у својеврсном сукобу интереса, чине нелојалну конкуренцију што отвара простор за велике злоупотребе.
Веома је важно водити рачуна о томе да корисник пре смештаја у приватни дом прође опсервацију центра за социјални рад, јер држава мора обезбедити минимум остварења људских права старијих и спречи било какво нехумано или нечовечно поступање. Узимајући у обзир да приватни домови акценат стављају на редовно плаћање услуге и профит, често се права корисника (старијих) занемарују и крше, а више пажње се посвећује сроднику или лицу које смешта старију особу у дом. Смештај дементних особа и особа оболелих од Алцхајмерове болести, пре свега у области смештаја у затворена одељења установа социјалне заштите неопходно је законски много боље уредити. Решење о смештају мора да садржи почетни временски период задржавања, са утврђеним терминима преиспитивања даље потребе за такав вид смештаја.
Држава путем надлежних институција не спроводи адекватну контролу домова који су основани од стране физичких лица, а Покрајински заштитник грађана – омбудсман ретко може да поступа по појединачним представкама корисника, јер се показало да се из страха и немоћи старија лица не усуђују да се обрате. Национални превентивни механизам је констатовао да се у појединим домовима не поштују ни основна људска права корисника, те је неопходно хитно ангажовање свих друштвених чинилаца на решавању овог проблема.
Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, као и Покрајински секретаријат за здравство, социјалну политику и демографију морају много ефикасније и активније пратити рад приватних домова, а одлуке о затварању домова који немају дозволе за рад се морају доследно спроводити. Досадашња пракса је, нажалост, показала да се за права старијих, односно њихов боравак у домовима, јавност интересује тек након што се десе инциденте ситуације, као што су случајеви злостављања, неухрањености, пожара или других инцидената који угрожавају животе старијих лица.
