Потпредседник Покрајинске владе и покрајински секретар за пољопривреду, водопривреду и шумарство Бранислав Богарошки у свом уводном излагању је навео да би доношење новог закона о пољопривредном земљишту, уместо предложених измена и допуна, било целисходније.
„Али, на моје велико изненађење и свих нас који се у Покрајинској влади старамо о пољопривреди и о руралном развоју, јесте да се предлагач одлучио да, уместо да донесе један целокупан акт који ће у потпуности решити сва спорна питања, базира се на увођењу нових института у закупу државног земљишта,“ рекао је Богарошки.
Богарошки се осврнуо и на недостатак адекватне јавне расправе. „Није било довољно времена да се аргументовано разговара на тему предложених измена на само једној јавној расправи на територији АП Војводине. С обзиром да се већи део пољопривредног земљишта у државном власништву, и то његов најбољи део, налази управо на територији АП Војводине, било би целисходно да се та расправа одржала у свим локалним самоуправама, или бар у већим,“ навео је ресорни секретар и додао да суштинске примедбе које је у јавној расправи изнео Покрајински секретаријат за пољопривреду – нису уважене.
Према речима Богарошког, мотив којим се правда доношење предложених законских решења је поприлично нетачан и погрешан, јер није тачно становиште Министарства да не постоји интересовање за закуп државног пољопривредног земљишта, што се види по приходима од његовог закупа. Од 2007. године, кад је наплаћен први закуп, он је био 200 милиона динара, а ове године ће део који припада АП Војводини бити преко две милијарде динара.
Покрајинска влада је предложила текст шест амандмана. Образлажући сваки појединачно, потпредседник владе и покрајински секретар за пољопривреду, водопривреду и шумарство је истакао да се суштински амандмани тичу нових института који су уведени предложеним изменама закона.
Према његовим речима, то је веома је спорно решење којим је предвиђено да се до 30 посто државног земљишта на територији сваке локалне самоуправе може издати на 30 година, искључиво једном правном лицу. Богарошки је истакао да се основано може поставити питање због чега су искључена физичка лица, те је образложио зашто сматра да се ради о „крајње нетранспарентном поступку“.
„Дефинисано је да је комисија коју формира Министарство пољопривреде та са којом се потенцијални инвеститор налази и излаже свој инвестициони план. Уколико комисија Министарства одлучи да је инвеститор или инвестициони план добар, то упућује локалној самоуправи која има рок од само 30 дана да одлучи да ли ће дати 30 посто државног пољопривредног земљишта на 30 година. Конкретно, у Зрењанину, то је осам хиљада хектара. За 30 дана треба да донесете одлуку да дате осам хиљада хектара на 30 година. То је радни век. Ми овде причамо о потенцијалној штети на две генерације, уколико се донесе лоша одлука“, рекао се Богарошки.
„Буквално, остављамо без наде људе који су до сада своју производњу заснивали, између осталог, и на закупу државног пољопривредног земљишта, или чак у неким катастарским општинама, искључиво на закупу државног земљишта. Постоје насељена места у Војводини која су окружена у свом атару државним пољопривредним земљиштем и, уколико се деси, да се одобри инвестиција и земљиште у њиховој катастарској општини буде издато на 30 година, ти људи 30 година немају чему да се надају. Они који су уложили новац у развој свог газдинства и производњу и који су данас успешни пољопривредници са озбиљним приносима на озбиљним површинама – моментом увођења инвеститора, долазе у ситуацију да неће моћи да сервисирају своје кредитне обавезе и да од неког ко је стварао тржишне вишкове и био перспективан пољопривредник, добијамо социјални случај“, нагласио је Богарошки и додао да у Војводини зато причамо о цифри од 50.000 до 70.000 људи који ће бити озбиљно угрожени.
„Предложеним законским решењима ми долазимо у ситуацију да за свега годину или две, добијемо армију незапослених за које не постоје отворена радна места по градовима и директно угрожавамо егзистенцију целих насељених места. Из свих изнетих разлога, као и из разлога неуставности, сматрамо да предложено решење треба у потпуности брисати из закона и сести и писати нов закон о пољопривредном земљишту, па онда отворити јавну расправу на ову тему и не ломити питање преко колена, јер ће, ако се ово решење примени, последице бити далекосежне и неће се моћи исправити у наредним годинама“, нагласио је Богарошки.
Говорећи затим о проблему продаје државног земљишта домаћим пољопривредницима, Богарошки је, између осталог, рекао да су предложена законска решења таква да су у пракси неспроводива или да у пракси неће дати онај ефекат који је прокламован.
„Министарство је инсистирало на томе да је управо због овог решења то закон који је намењен заштити интереса малих и средњих пољопривредника јер ће им се омогућити да куповином државног земљишта увећају свој посед. Међутим, ако се крене од тога да на територији АП Војводине постоји 450 хиљада хектара државног пољопривредног земљишта, да инвеститору – правном лицу, у директном, нетранспарентном договору треба да се определи 150 хиљада хектара, да је тренутно захтева у реституцији између 140 хиљада и 180 хиљада хектара, а процена је да је 100 хиљада хектара минимум оправдано, ако узмете у обзир да су око 130 хиљада хектара утрине и пашњаци, видите да за продају не остају оранице. При томе, имате такве критеријуме, који дају предност управо инвеститорима. Дакле, не може да буде предмет продаје домаћим пољопривредницима оно земљиште које је предмет стратешких циљева Републике Србије у области пољопривреде, што у преводу значи: док не намиримо правно лице, које неће тражити ни утрину ни пашњак, већ комплексе ораница најбоље класе, дотле се и не може разговарати о могућности продаје државног пољопривредног земљишта домаћим пољопривредницима. И онда се поставља питање, шта ће преостати“, упитао је Богарошки.
„Такође, постоји дискреционо право локалне самоуправе да ли ће уопште да уђе у процедуру продаје пољопривредног земљишта. Прописана су правила права прече куповине која су таква да омогућавају циљану продају одређених парцела. Први критеријум јесте да се земљиште нуди ономе ко је власник инфраструктуре, а управо у домену стицању власништва над инфраструктуром на државном пољопривредном земљишту је било највише злоупотреба. Фактички ћемо омогућити онима имају инфраструктуру на државном земљишту да легализују своје стање, односно да добију земљиште у посед. И критеријум који одређује право прече куповине онима који већ сада имају закуп на 20 година је из истих разлога споран. Постоје и овде озбиљне дилеме о уставности овог решења“, рекао је Богарошки и упитао да ли је уопште могуће да наши пољопривредници могу да купе пољопривредно земљиште.
„Ако сте власник 30 хектара и даје вам се могућност да купите до 20 хектара, по просечним ценама у Војводини то је инвестиција од 200 хиљада евра, коју се дужни да исплатите максимално у року од пет година. Коју то културу треба да гајите на свом поседу од 50 хектара да зарадите 40 хиљада евра годишње? Зато се и поставља питање да ли уопште постоји искрена воља да до те продаје земљишта домаћим пољопривредницима и дође, или то служи само као махање једном руком да се лакше „прође“ давање 30 посто државног земљишта на 30 година једном правном лицу.
Мислим да је неопходно да Скупштина АП Војводине упути овакве амандмане Народној скупштини, како би имали прилике да и тамо образложимо свој став и укажемо на потенцијалне опасности које предложена законска решења пружају. Бојим се да, уколико, предлог закона буде усвојен у тексту какав јесте, неће бити ни новог запошљавања, ни нових инвестиција, нити нових производних капацитета. Доћи ћемо у ситуацију да 2018, 2019. или 2020. године радимо оно што се увек ради у Србији: да гледамо уназад и да говоримо – нисмо требали, направили смо грешку.
Хајде да око овог ресурса који је ограничен, будемо по први пут опрезнији и паметнији него што смо били кад је то био случај са другим ресурсима, јер нема више ничега, осим пољопривредног земљишта које је испод наших ногу. То ако оде – завршили смо“, рекао је на крају свог излагања Бранислав Богарошки.