Будимпешта/Нови Сад, 25. новембар 2011. године – У оквиру обележавања значајног јубилеја – 250 година од рођења Саве Текелије, данас је у Текелијануму, задужбини овог првог српског доктора права, добротвора, племића и ктитора, одржан међународни научни скуп под називом „Сава Текелија и његово доба у светлу савремене науке".
О Сави Текелији као угледном правнику, његовом просветитељском патриотизму, учешћу на Темишварском сабору, те о његовом добротворном делу, значају Текелијанума и животу у Араду говорили су еминентни професори и историчари са Универзитета у Новом Саду, Београду, Темишвару. На скупу су говорили и научници са Института за историју Мађарске академије наука, Српског института у Будимпешти, те са Катедре за историју мађарске државе и права Универзитета Лоранд Етвеш из Будимпеште.
Учеснике скупа поздравио је покрајински секретар за културу и јавно информисање Милорад Ђурић који је овом приликом изјавио да је обележавање 250. годишњице од рођења Саве Текелије добра прилика да се посети Текелијанум, у који је Влада Војводине у протеклих неколико година уложила значајна средства како би био оспособљен за пријем ученика и студената, али и "да се сви подсетимо на значај тог великана за српски народ".
– Сава Текелија је заправо био веома контроверзна личност, са многим интересовањима и бурним животом. У контексту Хабзбуршке монархије имао је своје значајно место и створио је висок друштвени статус, који је потом искористио да своје имање поклони српском народу – рекао је Милорад Ђурић. Он је додао да је Сава Текелија, ношен идејом просвећеног патриотизма, омогућио оснивање Матице српске и Текелијанума, истовремено дајући добар пример свима који размишљају о томе како сачувати националне карактеристике, а истовремено бити део света који нас окружује.
– Сава Текелија је у том успео и његов позитиван пример важи и данас – рекао је покрајински секретар Милорад Ђурић.
Сава Поповић Текелија био је наш први доктор права, оснивач Текелијанума, задужбине за школовање сиромашне деце, председник Матице српске, добротвор, племић, трговац и ктитор. Рођен је 1761. године у Араду, у Банату, а умро 1842. године у Пешти. Основну школу завршио је у родном Араду, тадашњој Хабзбуршкој монархији, а данашњој Румунији. Гимназију је учио у Будиму, а права дипломирао у Пешти. Годину дана по завршетку студија постао је Доцтор јурис „не само от Србаља, него и от Маџара". Историчари су забележили да је био први Србин доктор права који није био професор универзитета. Докторску тезу написао је и одбранио на латинском језику и касније објавио као књигу.
Као пријатељ и присталица Доситеја Обрадовића, Сава Текелија је схватио да је образовање младих генерација покретач развоја српског друштва, па је одлучио да оснује задужбину за ту намену. Био је то чувени Текелијанум, основан 1838. године у Пешти с циљем да школује сиромашне и најбоље српске ђаке и студенте из свих крајева где су живели Срби. Била је то прилика за пружање подршке просвећивању Срба који су насељавали крајеве северно од Сремских Карловаца и Новог Сада до Сентандреје и Пеште. Сматра се да је – после настанка првог позоришта, 1812. године, и Матице српске, основане 1826. године – Текелијанум трећа званично најважнија установа Срба у Угарској.
У Текелијиној задужбини, осим интерната за студенте, био је предвиђен и простор за Матицу српску која је ту била смештена све до пресељења у Нови Сад 1864. године, док је приземље било намењено штампарији. Текелијанум је временом постао основ за школовање младих и даровитих српских студената, а као потврда за то служи и податак да је само у раздобљу од 1838. до 1914. године у њему боравило и школовало се око 350 ученика и студената.
Сава Текелија несебично је помагао српски, али и мађарски народ, тако да је с разлогом сматран једним од наших највећих доброчинитеља свог доба. Матица српска га је 1826. године изабрала за почасног председника и на том месту остао је до смрти.
Хроничари су забележили да је Текелија, осим што је био велики добротвор српског народа, био и врло свестран човек. Наводе да је био прави полиглота, да је свирао флауту, али да му је основна струка било право. У књижевности је оставио трага својим „Мемоарима" који су, како наводе стручњаци, занимљивији као сведочанство доба у ком су настајали него као уметничко дело.