Неправедно је и недопустиво оспоравање права Буњеваца на свој идентитет
Неправедно је и недопустиво оспоравање права Буњеваца на лично изјашњавање о својој националној припадности, као и оспоравање њихових колективних права која су у складу са релевантним законима Републике Србије, један је од закључака Симпозијума „Културе и идентитет Буњеваца“, одржаног данас у згради Скупштине Војводине.
Симпозијум је, под покровитељством Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, организовао Музеј Војводине, а своја виђења историјске судбине и националног и културног идентитета Буњеваца предочило је више од 30 еминентних историчара и других научних радника. Међу њима су били и Владан Гавриловић, Дејан Микавица, Слободан Бјелица, Александар Раич, Слободан Орловић, Драго Његован, Ференц Немет, Саша Марковић, Жарко Бошњаковић, Биљана Сикимић, Весна Марјановић и други.
„Истрајна борба Буњеваца за свој идентитет траје свих 330 година, колико је прошло од њиховог доласка на ове просторе и то заслужује и поштовање, и подршку. Као што је очување српског националног и културног идентитета примарно стратешко опредељење Покрајинске владе, тако ћемо се борити да се очувају и идентитети других народа који живе у Војводини, укључујући, свакако, и Буњевце “, рекао је на отварању Симпозијума покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама Мирослав Штаткић.
Учеснике овог скупа поздравили су и заменик покрајинског секретара за културу Небојша Кузмановић, помоћница покрајинског секретара за образовање, управу и националне заједнице Милинка Хрћан, академик Зоран Ковачевић и председник Националног савета буњевачке националне мањине Сузана Кујунџић-Остојић, а став да је оспоравање права Буњеваца на самобитност неправедно и недопустиво, како је наглашено у закључцима „посебно се односи на хрватску националну мањину у Србији и њене представнике, као и на Републику Хрватску“.
Уз констатацију да су Буњевци, као компактна етничка група у Бачку и Барању стигли с краја 17. века, у закључцима је наглашено да су они, упркос мађаризацији, у другој половини 19. столећа отпочели свој национални препород. У присаједињењу војвођанских области Краљевини Србији 1918. године, имали су изузетно значајну улогу, да би између два светска рата „преко католичког клера, ХСС и хрватске интелигенције која је у Бачку досељена из Загреба, били изложени интензивној хрватизацији“.
„Највећи удар на национални идентитет, као и на своја национална и људска права, Буњевци су доживели од стране комунистичких власти социјалистичке Југославије, под пресудним утицајем хрватских комуниста, предвођене Јосипом Брозом Титом, која је преко војвођанске полиције, односно Одељења за унутрашње послове Главног народно-ослободилачког одбора Војводине забранила слободно национално изјашњавање Буњеваца (као и Шокаца) и наредила да се од 14. маја 1945. године сви Буњевци (као и Шокци) морају сматрати Хрватима. Овај акт је асимилаторски правни акт и суштински је противуставан, па га треба поништити“, наводи се у закључцима Симпозијума.
Категорија „Буњевац“ је, како се констатује, у пописне листе поново уведена тек 1991, да би се показало да, упркос забрани дугој готово пет деценија, велики број Буњеваца није заборавио свој идентитет нити жели да га се одрекне, а тако је, упркос свим притисцима, и данас.
Административно негирање Буњеваца и Шокаца и њихово присилно третирање као Хрвата после Другог светског рата је, наводи се у закључцима Симпозијума, било и у функцију разграничења између тадашњих југословенских федералних јединица Хрватске и Србије. Захваљујући томе, у корист Хрвата је практично насилно промењена етничка слика пре свега Барање, што је био један од главних елемената да она уђе у састав Хрватске.