Нови Сад, 7. новембар – Поводом 9. новембра, Дана борбе против фашизма, антисемитизма и ксенофобије, у Скупштини АП Војводине одржан је округли сто на којем се говорило о појави неонацизма и фашизма у нашој земљи, као и о њеним последицама,
Потпредседница Скупштине АП Војводине Маја Седларевић подсетила је, отварајући овај скуп, да је Скупштина АП Војводине на својој седници одржаној још 20. децембра 2005. године, на основу званичне информације Министарства унутрашњих послова о деловању чланова неформалних група и појединаца са неонацистичким обележјима које угрожавају стабилност и складне међунационалне односе у АП Војводини, затражила од надлежних државних органа да онемогући рад неонацистичких и фашистичких организација, али да је ова иницијатива остале без адекватне реакције.
Седларевићева је оценила и да због таквог приступа државе према проблему ширења фашистичких и неонацистичких идеја у нашој земљи, ове групе и даље делују и изазивају инциденте, попут оног на прошлогодишњем Антифашистичком скупу у Новом Саду, у којем је било и лакше повређених.
Историчар Проф. др Ранко Кончар подсетио је на корене појаве фашистичких идеја на тлу Европе, али и на просторина бивше Југославије, оцењујући да су сви фашистички режими били специфични на унутрашњем плану али да им је заједнички именитељ била „освајачка амбиција". Он је указао на опасност маргинализовања појаве фашистичких група и њиховог деловања, подсећајући и да су најозлоглашенији фашистички покрети такође почињали као маргинализоване групе.
Проф др. Владимир Илић, социолог, указао је на то да се против фашистичких и неонацистичких група, као и против идеје за које се оне залажу, не сме обрачунавати омладина у директном сукобу са неонацистима већ – правна држава која „када то хоће, може брзо и ефикасно да спречи такве инциденте и окупљања".
Социолог Мирко Ђорђевић нагласио је да је непознавање корена, терминологије и историје фашизма отежава борбу са овим проблемом, као и да је проблем то што се Србија стиди своје антифашистичке прошлости.
Новинар Теофил Панчић говорио је о реперкусијама фашистичких идеја на „обичног, малог човека" и на његов свакодневни живот а Марија Гајицки, из ВИВИСЕСТ-а, указала је на везу тоталитарних режима и појаве неонацизма и фашизма.
Народна посланица Александра Јерков најавила је да очекује да ће Предлог закона о забрани неонацистичких и фашистичких организација и удружења и симбола, који је Скупштини Србије поднела Посланичка група Лиге социјалдемократа Војводине, ускоро ући у скупштинску процедуру.
Учесници овог скупа на крају су усвојили и следеће закључке:
1. Класични фашизам се у својој нацистичкој, битно расистичкој форми поново јавио у Србији и Војводини. Стога је Скупштина АП Војводине, ослањајући се на информације Министарства унутрашњих послова, још пре три године тражила од државних власти да сузбију деловање организација попут Крви и части, Националног строја и сличних, пошто оне не само што крше законе (тада Државне заједнице) Србије (и Црне Горе), него и непосредно заговарају физичко уништавање Рома, Јевреја и „расно мање вредних људи" у Србији
2. На жалост, овај предлог Скупштине АП Војводине није наишао на одзив државне власти. Овде треба водити рачуна о следећим последицама:
3. Снажан и садржински јасно одређен антифашизам – као најмањи заједнички садржалац свих уставом и законима не-забрањиваних политичких чинилаца у политичком систему земље – онемогућио би обнављање балканских тензија и напетости из прошлости. Без антифашизма као доминантне оријентације нема гаранције да неће бити нових балканских сукоба, посебно уколико дође до промена у политици великих сила и до прекомпоновања њихових зона утицаја. Да је антифашизам крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века био јачи, не би било ни ратова за југословенско наслеђе.
4. Оживљени класични нацизам, заузимајући по природи ствари, односно по садржају своје идеологије, екстремни десни руб политичког простора, привидно нормализује нашу стварну парламентарну крајњу десницу, ствара лажни утисак да је она умеренија него што јесте, и тиме битно омета стварно нормализовање и развијање политичког система и артикулисање модерних идеологија и њихових партијских експонената у Србији. У поређењу са нацистичким Националним стројем десне странке изгледају нормалније него што јесу. Фашисоидни елементи присутни у њиховим идеологијама, попут тезе да се не може живети заједно са другима и другачијима (нпр. Бошњацима или Албанцима), губе на препознатљивости када се упореде са отвореним неонацистичким оспоравањем парламентаризма, заговарањем Фирер-принципа, захтевом да се „не-аријевцима" одузму политичка и друга права. Не ради се, дакле, о заблуди шачице младих људи, него о важном системском питању од
којег зависи могућност европских интеграција Србије и квалитет живота њених грађанки и грађана.
5. Војводина је по својој природи нужно супротстављена фашизму, она може да постоји само кроз јединство етничких, културних, верских, језичких и других различитости, док је фашизму иманентна тежња ка насилној хомогенизацији, глајхшалтовању и уклањању „расно другачијих" (Артфремден). Док фашизам и фашисоидни елементи у идеологијама које нису доминантно фашистичке заговарају органско јединство, Војводина уклања чак и појам националних мањина, замењујући га појмом националних заједница. Војводине нема без њене разноврсности и плодне хетерогености која је отвара према низу међусобно различитих култура.
6. Антифашизам у Војводини битно произилази из антифашистичког народно-ослободилачког рата, који је и темељ легитимности војвођанске аутономије. Неке компоненте фашизма биле су, наравно, присутне и пре настанка саме ове појаве, било као расистички антисемитизам (и стога не чуде садашње полемике о симболичком значењу оспоравања или одбране Јаше Томића), политичко насиље, или заговарање паралелног и одвојеног живота припадница и припадника појединих у Војводини присутних националних заједница. Још једна димензија и класичног и новог фашизма често бива заборављана и поред њеног више него очитог јавног значаја: фашизам није само апологија силе, ирационалности у схватању расе или нације, антикомунизма, антипарламентаризма и Фирер-принципа: фашизам је и заговарање неједнакости на свим подручјима друштвеног живота, укључујући ту и оно можда најважније – економско. Фашистичко насиље увек је праћено економском
пљачком и олигархизацијом својине. У том смислу свако залагање за политику чистих и поштених економских рачуна, стављање тачке на пљачке и одустајање од израбљивања, директно поткопава основу на којој фашизам израста.
7. Антифашизам није био довољно јак да спречи ратове за југословенско наслеђе. Радикални антифашизам није био ни реална алтернатива у време етнонационалистичких еуфорија, пошто је националистима немогуће да коренито оспоре фашизам. Они га нужно релативизују, пореде злочине почињене у име расе са комунистичким злочинима почињеним у име класе и увек апострофирају властиту расну или националну групу као колективну жртву, а никада као заједницу из које су изашли и егзекутори. Без радикалног антифашизма нема сузбијања етничког национализма, а без напуштања етничког национализма нема европских интеграција. Србију, и са њом Војводину, нико неће примити у заједницу европских држава и нација ако је тамо воде светосавски Бог, карађорђевићевски Краљ, или љотићевски Домаћин. Србија може да уђе у Европу само удружена са својим суседима; било какво удруживање немогуће је на основи која не би била радикално антифашистичка. КАБИНЕТ ПОТПРЕДСЕДНИКА
СКУПШТИНЕ АП ВОЈВОДИНЕ
nbsp;