Нови Сад, 13. август – Интернет, пре свега оличава начин комуникације уциљу слободне размене идеја, мишљења, информација. Ипак постоје имогући су случајеви злоупотребе овог, наједмокаратксијег медија. У таквимслучајевима се појављује питање начина праћења Интернет саобраћаја, штоаутоматски повлачи и основну дилему везану за поштовање људских права: да лије могуће постићи компромис између безбедности и борбе против криминала сједне, и слободе медија, слободе говора и информисања са друге стране.Иако је Уставом РС прописано дасе одступање од неповредивости тајности писама и других средставакомуиницирања могућа искључиво на одређено време и на основу одлуке суда, ито када је то неопходно ради вођења кривичног поступка или заштите безбедностиРепублике Србије, Закон о телекомуникацијама је у свом члану 55. много блажи упогледу критеријума који су неопходни за законито ограничавање поверљивостипорука које се преносе телекомуникационим мрежама. Ограничења поверљивостипорука у смислу овог Закона су могућа не само у случају постојања судскогналога, већ и када се те „активности врше у складу са законом.“ На основуовакве формулације би се могло закључити да би ограничење поверљивости писама,прописано било којим законом и без судске одлуке, могло бити прихватљиво, штоје незамисливо.Технички услови за подсистеме,уређаје, опрему и инсталације Интернет мреже су донете од стране Републичкеагенције за телекомуникације и иако је одредбом члана 55. став. 3. Закона отелекомуникацијама прописана сарадња Агенције са телекомуникационимоператорима у процедури утврђивања поменутих услова, истичу да нисуучествовали у дефинисању ових услова.Техничким условима је прописанода се телекомуникациони подсистеми и рачунарски системи, које пружалац Интернетуслуга прибавља о свом трошку, смештају у просторије надлежног државногоргана. И даље је нејасно који је то надлежни орган који без судског налогаможе да контролише Интернет саобраћај, али у сваком случају из ове одредбепроизлази да би тај орган могао вршити праћење Интернет саобраћаја о трошкупровајдера из својих просторија, што даље отвара могућности арбитрерностима излоупотребама. Осим тога, што се озбиљни трошкови обезбеђивања опреме заделатности које су у строгој и искључивој надлежности државе преваљују напровајдере, одредбама Техничких услова нису ограничени обим, трајање, адресекорисника, чак се легализује увид у целокупни Интернет саобраћај и приступ базиподатака о претплатницима. Иако је Уставом Републике Србијепрописана обавеза доношења закона о заштити података о личности, такав законкод нас још не постоји. Самим тим недостају механизми за спречавањезлоупотреба података о личности, те техничка упутства – као што су и Техничкиуслови РАТЕЛ-а – отварају простор за злоупотребе и произвољно надзирање, и тостварањем наизглед легалних основа за неометано и неограничено контролисањеелектронске комуникације. Технички услови не садрже никаква ограничења упогледу садржине за којим се током надзирања трага или пак врсту кривичнихдела за која се на тај начин прикупљају докази, те се поставља питање да либи се и случајно проналажене информације могле послужити као доказ за извршењебило ког противзаконитог дела. У сваком случају је неопходно нагласити, да седокази који се прикупљају непоштујући уставне гаранције о поверљивостиподатака, не могу употребити као докази у кривичном поступку.
/ Нови Сад, среда, 13.08.2008
Покрајински омбудсман се противи примени техничких услова РАТЕЛ-а
Читај ми
AA