Нови Сад, 13. август – Интернет, пре свега оличава начин комуникације уциљу слободне размене идеја, мишљења, информација. Ипак постоје имогући су случајеви злоупотребе овог, наједмокаратксијег медија. У таквимслучајевима се појављује питање начина праћења Интернет саобраћаја, штоаутоматски повлачи и основну дилему везану за поштовање људских права: да лије могуће постићи компромис између безбедности и борбе против криминала сједне, и слободе медија, слободе говора и информисања са друге стране.Иако је Уставом РС прописано дасе одступање од неповредивости тајности писама и других средставакомуиницирања могућа искључиво на одређено време и на основу одлуке суда, ито када је то неопходно ради вођења кривичног поступка или заштите безбедностиРепублике Србије, Закон о телекомуникацијама је у свом члану 55. много блажи упогледу критеријума који су неопходни за законито ограничавање поверљивостипорука које се преносе телекомуникационим мрежама. Ограничења поверљивостипорука у смислу овог Закона су могућа не само у случају постојања судскогналога, већ и када се те „активности врше у складу са законом.“ На основуовакве формулације би се могло закључити да би ограничење поверљивости писама,прописано било којим законом и без судске одлуке, могло бити прихватљиво, штоје незамисливо.Технички услови за подсистеме,уређаје, опрему и инсталације Интернет мреже су донете од стране Републичкеагенције за телекомуникације и иако је одредбом члана 55. став. 3. Закона отелекомуникацијама прописана сарадња Агенције са телекомуникационимоператорима у процедури утврђивања поменутих услова, истичу да нисуучествовали у дефинисању ових услова.Техничким условима је прописанода се телекомуникациони подсистеми и рачунарски системи, које пружалац Интернетуслуга прибавља о свом трошку, смештају у просторије надлежног државногоргана. И даље је нејасно који је то надлежни орган који без судског налогаможе да контролише Интернет саобраћај, али у сваком случају из ове одредбепроизлази да би тај орган могао вршити праћење Интернет саобраћаја о трошкупровајдера из својих просторија, што даље отвара могућности арбитрерностима излоупотребама. Осим тога, што се озбиљни трошкови обезбеђивања опреме заделатности које су у строгој и искључивој надлежности државе преваљују напровајдере, одредбама Техничких услова нису ограничени обим, трајање, адресекорисника, чак се легализује увид у целокупни Интернет саобраћај и приступ базиподатака о претплатницима. Иако је Уставом Републике Србијепрописана обавеза доношења закона о заштити података о личности, такав законкод нас још не постоји. Самим тим недостају механизми за спречавањезлоупотреба података о личности, те техничка упутства – као што су и Техничкиуслови РАТЕЛ-а – отварају простор за злоупотребе и произвољно надзирање, и тостварањем наизглед легалних основа за неометано и неограничено контролисањеелектронске комуникације. Технички услови не садрже никаква ограничења упогледу садржине за којим се током надзирања трага или пак врсту кривичнихдела за која се на тај начин прикупљају докази, те се поставља питање да либи се и случајно проналажене информације могле послужити као доказ за извршењебило ког противзаконитог дела. У сваком случају је неопходно нагласити, да седокази који се прикупљају непоштујући уставне гаранције о поверљивостиподатака, не могу употребити као докази у кривичном поступку.