Нови Сад, 22. март 2012. године – У Влади Војводине, вечерас је представљена уметничка монографија посвећена једном од наших најистакнутијих вајара Јовану Солдатовићу. Капитално дело, у издању Галерије Бел арт и Галерије ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића, обухвата критичке текстове аутора монографије Оливере Јанковић, Беле Дуранција и Саве Степанова о богатом стваралаштву Солдатовића, исцрпну биографију и библиографију, чији је аутор Јованка Столић, као и 120 репродукција уметникових најзначајнијих скулптура. Објављивање монографије помогао је и Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање у жељи да се бар делом одужи великом уметнику какав је био Солдатовић. – Јован Солдатовић је један од великана наше уметности, који је својим  стваралаштвом задужио будуће генерација и оставио дубок траг у нашој култури, али и у нашем пејзажу, јер су његове издужене фигуре заувек промениле поглед на војвођанску равницу – рекао је покрајински секретар за културу и јавно информисање Милорад Ђурић и додао да богата и репрезентативна монографија допуњује поглед на стваралаштво Јована Солдатовића.

Монографију су представили историчар уметности Срето Бошњак, уредник издања Весна Латиновић и аутори. Јован Солдатовић (Черевић, 1920 – Нови Сад, 2005), један је од најзначајнијих југословенских вајара који је цео свој стваралачки опус од преко стотину постављених скулптура и спомен обележја, посветио борби за мир и хуманизацију живота на овој планети. Солдатовић је био један од пионира у претварању Петроварадинске тврђаве из фортификацијског објекта у бастион културе и уметности који је, захваљујући уметницима који су на њој стварали последњих деценија, то и био.

Увек ангажован, и човек који је увек реаговао на друштвена дешавања у свету, у години права човека 1968, под покровитељством Уједињених нација и тадашњег генералног секретара У Танта, у прилог повељи УН у борби за права свих народа и појединаца, великом изложбом на Петроварадинској тврђави, на којој је доминирала скулптура (фигура са мртвим дететом – висине 10 м), Солдатовић је осудио злочин атомске катаклизме у Хирошими и Нагасакију.

Године 1972. преплавио је тврђаву скулптурама људских лобања у уметничкој акцији и опомени "Дође ли рат, одоше људи". Међу најпознатијим Солдатовићевим делима су Споменик борцима НОР-а на Тиси код Забља (1962), "Породица" (1970) посвећена жртвама Новосадске рације 1942. године, као и споменици Арсенију Чарнојевићу у Ибарском Колашину, Бранку Радичевићу на Стражилову, чури Јакшићу и Кости Трифковићу у Новом Саду, Јовану Стерији Поповићу у Вршцу и друго.

Бавио се и педагошким радом. Између осталог, био је оснивач Вајарског одсека Више педагошке школе у Новом Саду (1952) и први професор вајарства у тој установи, а од 1975. радио је као професор на Академији уметности у Новом Саду. Солдатовић је добитник многобројних награда и признања, укључујући Седмојулску, Вукову и Октобарску награду.