Друга по реду Међународна конференција и пословни сусрети под називом „Развој и финансирање креативних индустрија“, започела је у Културном центру у Новом Саду. Конференција, коју је организовао Кластер креативних индустрија Војводине у сарадњи са Европском предузетничком мрежом, траје у наредна два дана.
Теме конференције су услови за развој креативних индустрија, програми за финансирање креативних и културних индустрија, формирање платформе за партиципацију креативних индустрија у локалним и регионалним иницијативама, кандидатуру Града Новог Сада за Европску престоницу културе, с освртом на принципе културе сарађивања и мултидисциплинарности. У оквиру конференције организовано је финале националног такмичења „Креативни бизнис куп Србије“ за најбољи бизнис план из креативних индустрија.
Потпредседник Владе АП Војводине и покрајински секретар за културу и јавно информисање Славиша Грујић отворио је Конференцију, а осим ресорног секретара на ову тему говорили су и члан Градског већа Новог Сада задужен за културу Миланка Бркић, директор Културног центра Новог Сада Андреј Фајгељ и проф. др Војин Шенк, руководилац тима ЕЕН Унивезитета у Новом Саду.
Отварајући скуп, Славиша Грујић је рекао:
„ Ми живимо у времену креативности, чињеница је да будућност у домену културне политике лежи управо у развоју креативних економија. Када кажем културна економија, културна индустрија не може се рећи да постоји једноставна дефиниција на шта се то мисли, овај правац или појам,бар по неком нашем мишљењу,још није прецизиран.Закон о култури није још дефинисао правац развоја културних индустрија и за очекивати је да се у неким будућим изменама и допунама закона да неки јаснији концепт. Не залазећи у будућност када ће се и на који начин Закон о култури и стратегије културног развоја Србије позабавити овом облашћу намеће се неколико закључака, а то је да прихватајући културу као битан замајац развоја, културне аспекте морамо третирати као једанко важне, као и економске. Одржавање културне различитости предуслов је одрживог развоја у садашњости и будућности.Култура не сме да познаје границе, сарадња мора успешно да балансира подстичући мултикултуралност и интеркултуралност.
Враћајући се на тему креативности, враћамо се на тему коју ствара човек, уметничка креативност није стриктно везана за саму уметност као такву, већ налази своје упориште и у економији. Када кажемо креативна Европа, све више се замишља симбиоза уметности и економије. Улагањем у културу и креативност подстиче се економија, социјална кохезија, запосленост. Најбољи пример овог приступа је Музеј Гугенхајм. Опасност у широком схватању ових дефиниција стоји у чињеници да комерцијализација може да се третира као једини правац у којем креативност може да опстане. Када мало боље погледамо садашњу ситуацију, схватамо да је ова опасност сасвим реална, и да креативност диктира све присутнија таблоидизација ствраности и reality show у којем живимо. Стога је веома битно озбиљно приступити овој теми и дати јој недвосмислене,јасне и одрживе оквире.
Говорећи о перспективи Војводине видимо да постоје све предиспозиције да се створе одличне базе за развој индивидуалне и колективне креативности. У том смислу Војводина са свим њеним специфичностима, која представљају нашу регију као посебан простор Европе. Војводина је изразито мултикултурална, мултинационална, мултилингвална и мултирелигијска средина са изразито колоритном историјом. Она је идеално место да се кроз највеће вредности, залажемо за нешто као што је толеранција, духовност, креативност, раличитост, успоставаљњем културне сарадње различтих култура Европе и југоисточног Балкана. Војводина није само заокружен простор, већ је и део региона, који се у културно- историјском смислу кроз мултикултуралност ових простора још више шири. Нажалост, када говоримо о Војводини данас говоримо о протеклом периоду економске стагнације, изолованости, ратних дешавања, све то је оставило велике последице и на развој културе на овим просторима.
Чињеница је да развој културе прати и тешка економска ситуација, пре свега и у раду Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање.Када се погледа структура конкурса секретаријата, може се констатовати да постоји права „поплава” захтева, од којих неки имају мало или никакве креативности, где се ствара утисак да су они осмишљени ради пуког преживљавања,а сами пројекти су често и преамбициозни да се ствара утисак да се са неким средствима премости већи део године. Сам конкурс има ограничена средства, а број пројеката је превелики. У овом тренутку чине се напори да се успостави правна регулатива између институција културе и да би се увела правила игре. Све ово пропраћено је хрпом захтева за успостваљањем било каквих услова за рад, свако решење које се намеће јесте да се успоставе приоритети,а то су кров над главом, застарели компјутер и слично. Зато је пут опоравка бременит и идеје које занемарују овакву ситуацију воде у пропаст.Култура у Војводини мора да има рационалан и одржив приступ решавању проблема, све остало је празна полтика, без реалног упоришта.
Војводина заправо има креативан потенцијал, у супротном култура шунда преузима примат на свим пољима. Очигледно је да је један од праваца кроз образовање и медије да се покрене читав низ активности, како би се ова креативна пустиња зауставила.Војводина има шансу и без обзира на горе речено, ја сам оптимиста. Све ово говори у прилог томе да у Војводини постоји права шума проблема везана не само за битисање културе истовремено да постоји какав такав стваралачки потенцијал, који се добром стретегијом може правно каналисати. Ако погледамо пресек културних дешавања у Војводини издваја се велики број фестивала, као најчешћих облика културне делатности. Само овде имамо преко 150 разних фестивала уз велики број такозваних „парафестивала” који се завршавају на „ијада”,као што је кобасицијада… Нажалост овакве манифестације, упркос великом одзиву публике места су за промоцију политике јефтине забаве и играња на прву лопту .Са друге стране имамо и оне који промовишу квалитетнији однос, као што је EXIT,Cinema City,НОМУС,Стеријино позорје,Фестивал уличних свирача итд. У том смислу карактеристика свих фестивала јесте да се на једном месту кроз креативну форму ангажује један број уметника креативаца и да се оствари мањи или већи профит за ауторе. Чињеница је и да фестивали до краја нису дефинисани и да врло често не користе све оно што у оквиру једне средине би био стварни и културни добитак,са изузетком пар значајнијих. Врло ретко се дешава да постоји јасно дефинисан приступ у томе шта је стварна добит.Са друге стране овакве манифестације ради краткорочног задовољства финансијски исцрпљују буџетска средства из културе локалних заједница. Фестивали морају да имају ширу идеју, што значи да период између одржавања фестивала, не сме да буде испуњен празнином. Фестивал EXIT, као највећи бренд на подручју АП Војводине и Србије, има важну поруку.Па ипак, упркос томе што је он синоним препознатљивости Војводине и Србије, једне напредније Србије, још увек се није довољно дефинисао у односу локалне заједнице и самог фестивала. Чињеница је да он доноси приходе, локалу, покрајини и држави је уједно и питање начина финансирања овог догађаја. Зато је овај пример битан, за успостављање стандарда, за све догађаје овог типа. Посебна прича у овом контексту су филмски и позоришни фестивали,који у затвореном простору имају мање публике и мање прихода, у односу на уложено. Јасно је да они морају бити предмет анализе стварних потреба и ради очекивања организатора. Насупрот оваквом виду креативног ангажмана неки други видови културне креативности се нису довољно развили, као например иницијација за оснивање приватних музеја и томе слично.Претпоставка је да власници оваквих институција не виде ни профит, ни одрживост оваквих ангажмана. У Војводини постоји тек неколико приватних музеја,као што је Музеј хлеба у Пећинцима, Музеј трактора у Новом Милошеву,Музеј Котарка такође у Милошеву итд. У Новом Саду тај проблем има фирма „Мануел”, где власник тражи адекватан прстор за своју завидну кожну колекцију, а таквих примера има и у Србији. Са друге стране Музеј „Terra”у Кикинди је кроз сарадњу са Војском Србије пронашао локацију, али тај изузетан простор захтева огромна улагања и то свих нивоа власти. На крају поставља се питање шта чинити. Један од најважнијих потеза од стране Покрајине је израда неког Акционог плана развоја креативне економије за Војводину и који би требао да се усагласи са будућом стратегијом на нивоу Републике. Уколико би постојала јасна стратегија, не само на нивоу града, за који је то огроман захтев, већ и шире, проблеми би се много лакше решавали. Уколико би реализовали, назовимо га планом рада, онда би се он реализовао кроз рад Завода за културу Војводине, који би требао да постане између осталог и место за развој креативне економије, где би на њему радили истраживачи, научници и уметници.У оквиру Завода тада би могао да се створи и креативни центар, као центар за развој креативних идеја, дакле за продукцију. Имамо са друге стране и потребу за проналажењем уметничко резистенцијалног центра Војводине, а то није лако, није јефтино и није брзо. Оно што је јасно кроз развој креативне економије,имајући у виду могућност међурегионалне сарадње и зато Секретаријат за културу и јавно информисање има добру сарадњу са регијом Умбрија у Италији,регијом Фруили-Венеција, Ђулија, успоставићемо и са регијом Калабрија, имамо дугогодишњу сарадњу са Истром, са институцијама културе у Бечу и Аустрији и то омогућава један другачији фокус, јер ми желимо сарадњу без предрасуда и сарадњу без граница свих наших институција културе.
На крају не треба заборавити да се у оквиру свега постојећег налази човек,појединац креативне енергије који својим деловањем може да подстакне креативни развој. На институцијама је да ту енергију препознају и да сачине креативни производ, а на нама је да дамо подстицај, јер формула успеха је креативност плус квалитетан производ једнако креативна економија, која доноси економски просперитет, тачније култура постаје покретач модерног економског развоја, а нама је да у Секретаријату и у Министарству културе посматрамо културу као инвестицију, а не као трошак.”
Проф. Војин Швенк је објаснио да у тренутку укључивања у Европску предузетничку мрежу,прва иницијатива је била укључивање у креативну економију, где су у том тренутку биле укључене 54 земље, преко 4.000 људи и 600 институција. Циљ сваке активности је покривање трошкова, па тако и у културној економији, где у крајњој формули стоји да ће много купаца платити мало,а то је профит.
