Нови Сад, 14. март – Грађани/ке АП Војводине обраћају се Покрајинском омбудсману са притужбама на рад комисија за решавање по захтевима за враћање одузетог земљишта због тога што поступци признавања њиховог права и враћања земљишта трају и по двадесет година. Многи од ових поступака започети су одмах након што је ступио на снагу Закон о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, објављен у „Службеном гласнику РС”, бр. 18/91, 20/92 и 42/98, али за сада нема изгледа да ће се они ускоро и окончати.Поступајући по поднетим представкама Покрајински омбудсман је утврдио да постоје два основна разлога због којих је дошло до проблема у раду комисија при локалним самоуправа надлежним да решавају у оваквим предметима. Са једне стране, то је чињеница да у појединим општинама комисије не постоје или већ годинама не функционишу зато што није именован њен председник или чланови, а уколико је и формирана у некој општини, седнице комисије се из непознатих разлога не одржавају, односно по заосталим захтевима се не поступа. Са друге стране, тамо где комисија донесе решења којима се признаје право подносиоцу захтева на друго одговарајуће земљиште, при решавању по жалбама грађана/ки Министарство финансија решења ове комисије и по више пута поништава и враћа их на поновно решавање.

Оваква пракса спроводи се иако предметни Закон прописује одговарајуће поступке за решавање по захтевима за враћање одузетог земљишта. Основни предуслов за спповођење ових поступака је да је земљиште у тренутку подношења захтева за враћање било у друштвеној својини. Када су испуњени законски услови, ранији власник/ца има право да добије исто оно земљиште које му је одузето. Уколико ови услови нису испуњени, ранијем власнику припада право да му се као накнада додели неко друго одговарајуће земљиште, уколико организација има такво земљиште или га може обезбедити.

Министарство финансија Републике Србије је заузело овакав став со обзиром на чињеницу да је доношењем Закона о средствима у својини Републике Србије земљиште у друштвеној својини постало државна својина, као и да став из Пресуде Врховног суда Србије У. бр. 1946/02 од 05.02.2003. године одређује да само фактички одузето земљиште може бити предмет враћања, иако је оно сада у државној својини, али само под условом да је на дан подношења захтева за враћање земљишта било у друштвеној својини. Земљиште у државној својини може се враћати само уз претходну сагласност Владе Републике Србије, како је то прописано одредбом члана 8. Закона о средствима у својини Републике Србије. Притом се занемарују чињенице да је у време подношења захтева сво земљиште било у друштвеној својини, да су подносиоци захтева за враћање земљишта још 1991, односно 1992. године уведени у посед предметног земљишта, да је овај Закон ступио на снагу 5. јануара 1996. године, те да попис средстава у државној својини у складу са овим  Законом и Уредбом о евиденцији и попису непокретности и других средстава у државној својини (”Службени гласник РС”, број 27/96) до данас није извршен.

Оваквим поступањем, са једне стране, долази до повреде основног људског права на имовину загарантованог Уставом Републике Србије и чланом 1 ратификованог Протокола уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, уставног начела владавине права, као и уставних одредби које се односе на забрану повратног дејства закона и других општих правних аката од стране државних органа. Са друге стране, овакво стање онемогућава подносиоцима/тељкама захтева да у циљу остваривања својих права искористе сваки правни лек унутар државе, односно да након тога заштиту својих права евентуално потраже и пред Међународним судом за људска права.  Иако је уређивање својинских односа један од основних услова за прикључење Европској унији, у Србији је стање у овој области још увек хаотично. Србија још увек нема прописима уређен поступак, услове и начин враћања имовине која је на њеној територији одузета од бивших власника без правичне накнаде, а неспровођење важећих прописа и неокончавање поступака о овој области онемогућава  остваривање људских права и слобода зајемчених Уставом, потврђеним и објављеним међународним уговорима о људским правима, општеприхваћеним правилима међународног права и домаћим законима.