Нови Сад, 4. јул 2011 – Институција Покрајинског омбудсмана је током маја и јуна 2011. године обишла пет општих болница, односно психијатријских установа у којима редовно врши мониторинг стања људских права особа које се лече од психијатријских болести.Након што је обишао психијатријска одељења пет општих и две специјализоване болнице у Војводини (Опште болнице Суботица, Опште болнице Врбас, Опште болнице Сремска Митровица, Опште болнице „Ђорђе Јоановић" Зрењанин, као и неуропсихијатрију Опште болнице „Др Радивој Симоновић" у Сомбору и Специјалну психијатријску болницу „Др Славољуб Бакаловић" у Вршцу и Специјалну болницу „Свети Врачи" у Новом Кнежевцу), заменик покрајинског омбудсмана Стеван Арамбашић констатовао је да недостатак одговарајућег правног оквира који се односи на поступање са пацијентима отежава рад особља, нарочито када су у недоумици у вези са оправданошћу и начином фиксирања уземирених пацијената. Овакво стање са собом повлачи и питање могућих злоупотреба ових мера које могу довести и до кршења права пацијената који и иначе на специфичан начин и у ограниченој мери остварују нека од својих основних људских права.  Болнице су принуђене да установе унутрашња правила поступања на одељењима психијатрије, али ова правила не смеју садржати мере којима се ограничавају основна права пацијената/киња, попут слободе кретања и права на информисани пристанак на преглед и лечење пацијената. Озбиљан проблем представља и то што питање фиксације, тј. везивање узнемирених пацијената у нашој држави није регулисано ниједним правним актом. То значи да нису установљена јасна правила у вези са начином фиксације, постојањем овлашћене особе која може да нареди фиксацију пацијента/киње и начина евидентирања спровођења и трајања овог поступка. 

Неусаглашено поступање уочено је чак и у погледу правно уређених поступака, попут принудне хоспитализације. На основу Закона о ванпарничном поступку у оваквим случајевима неопходно је нагласити да је потребно да пристанак пацијента на хоспитализацију буде дат у тренутку хоспитализације, што значи да се накнадно дата сагласност не може сматрати пристанком на хоспитализацију у законском смислу. Принудном хоспитализацијом, односно смештајем у установу, пацијент/киња се ставља у старатељски режим који без јасног и доброг државног надзора може довести до системског обесправљивања пацијената/киња путем давања моћи психијатријским радницима/ама и старатељима/кама да одлучју о њиховој судбини, а што саме пацијенте/киње заузврат чини немоћним и зависним од оних који о њима одлучују. Појам принудне хоспитализације, тренутак давања сагласности пацијента/киња и примена терапије пре давања сагласности код пацијента/киња су питања која се различито тумаче у различитим инситуцијама. Чињеница да се на одељењима психијатрије појединих болница принудно хоспитализовани/е не евидентирају посебно указује управо на погрешно поимање појма принудне хоспитализације, а не на изостанак или непостијање таквих случајева. Лишавање пословне способности је поступак који такође може да има озбиљне исходе по особу о чијој се пословној способности одлучује. Иако је Законом о ванпарничном поступку овај поступак јасно уређен, особа која се лишава пословне способности у пракси се не позива на рочиште, не бива саслушана од стране судије, нити јој је омогућено активно учешће у судском поступку иако је она тада још пословно способна. Овим особама се током поступка не обезбеђује ни право на правну помоћ, а судска одлука о лишавању пословне способности се најчешће не доставља самој особи која је лишена пословне способности, већ њеном привременом старатељу/ки. Осим тога, пословне способности се често лишавају и особе које се због старости, инвалидитета или болести у свакодневном животу сусрећу са потешкоћама у обављању административних или других послова. Поступци који се спроводе на овакав начин крију бројне могућности за злоупотребе, те је у циљу заштите права особа које се лишавају пословне способности нарочиту пажњу потребно посветити начину спровођења ових поступака како у центарима за социјални рад, тако и у судовима. Потпуно лишење пословне способности требало би да се обавља само у случајевима најтежих психијатријских болести. Међутим, уочено је да је делимично лишавање пословне способности у домаћој пракси изузетак, док је потпуно лишавање постало правило које се најчешће спроводи аутоматски, без темељног разматрања преостале способности те особе. Осим тога, враћање пословне способности, које је такође могуће и предвиђено законом, у пракси се веома ретко дешава. Због тога особа која једном буде лишена пословне способности најчешће током читавог живота остаје обележена као пословно неспособна, без обзира на то што се редовном терапијом и лечењем њене менталне сметње могу кориговати и сама особа оспособити за живот и рад. Институција Покрајинског омбудсмана је става да је неопходно у што краћем року усвојити закон којим би се регулисала наведена питања. Постојање оваквог закона допринело би како заштити права психијатријских пацијената/киња, тако и уједначавању праксе и отклањању дилема здравствених радника/ца у психијатријским установама приликом њиховог поступања. На основу  члана 17. Опционог протокола уз Конвенцију против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака Република Србија од 2007. године има обавезу да уведе национални механизам за превенцију тортуре, али тај механизам у нашој земљи још увек није утврђен.