Нови Сад, 8. децембар – Иако је наша земља учинила неке значајне кораке за унапређење људских права, пред нама су још многи изазови на путу ка изградњи институционалног и законског оквира за обезбеђивање пуног уживања свих људских права и слобода за све грађане и грађанке наше земље.
На све већу свест о потреби остваривања једнаких могућности за све и јачање политичке воље за доношење прописа који ће унапредити ову област, указује и доношење Закона против дискриминације особа са инвалидитетом. Међутим, није донет општи антидискриминациони закон који би био основа за деловање у домену остваривања права и санкционисање дискриминације по свакој основи. Оно што је такође недостатак је непостојање институције омбудсмана на националном нивоу, иако таква служба постоји већ неколико година у АП Војводини, као и на локалном нивоу у више општина у Србији. Закон о заштитнику грађана донет је у септембру 2005. године и прописује да се републички омбудсман мора именовати у року од 6 месеци од ступања на снагу наведеног закона. Ни након више од годину дана то није учињено. Не може се називати правном државом она која не поштује законе и рокове које сама донесе, а наш заједнички циљ је, надам се, изградња пре свега правне државе, у циљу заштите људских права.
Иако су установљени институционални механизми за равноправности полова, наша земља је и даље једина у региону која још увек није донела Закон о равноправности полова, којим би се ближе уредило право на остваривање равноправност полова у свим областима јавног и приватног живота и обезбедила адекватна заштита од дискрмининације на основу пола.
Не смемо заборавити ни велику препреку пуној равноправности жена и мушкараца, насиље над женама. Ради спречавања насиља над женама и пружања подршке жртвама потребно је доследно спроводити постојеће законе који се односе на овај проблем и повећати свест грађана и грађанки о томе да овај вид насиља представља друштвени проблем а не приватно питање, те да оно има дубоке и дуготрајне последице не само по жртву насиља, већ по породицу и друштво уопште.
Не можемо изоставити ни двоструку дискриминацију жена која такође представља озбиљну препреку за пуно остваривање људских права жена. Одговорност је институција власти које се баве унапређењем људских права и положаја жена, да идентификују посебно угрожене друштвене групе и спроводе посебне програме за унапређење њиховог положаја.
Ради спречавања дискирминације и неравноправности неопходно је развијати свест о поштовању људских права и једнаким могућностима. Владе, невладине организације, грађанско друштво, приватни сектор и међународна тела морају заједнички решавати препреке, и развијати политичку вољу и одговорност да кршење људских права коначно нестане.     Покрајинска секретарка    Снежана Лакићевић-Стојачић